:(

Tiho u sapatu mobilnog telefona sam kroz suze i smijeh rekla ‘Ma vraga vise i ovo cekanje, dolazi vise, usamljena sam, treba mi tvoje drustvo’, ‘Lutko, znas da ne mogu, rado bi ja da sam tu, da setamo, da pijemo kafe, da se umazemo sa kolacem kad ga jedemo, ali ne mogu, jos malo pa cu doci’. Zaplakala sam tiho i necujno. ‘Ma znam da ne mozes, samo eto, trebas mi. A proci ce, sutra ce mi doci cimerica, jedva cekam, barem necu vise biti sama’, ‘Hej, nemoj da me kasnije zamijenis s njom, da kad dodjem da nemas vremena za mene’, ‘Lopove, ne pomisljaj, ja vremena za tebe imam uvijek, cak i onda kada ga nemam’. Tekao je razgovor kao izmedju dva para, a to je bio samo razgovor dva prijatelja koja su daleko. Prijatelja, pa s jedne strane da, s druge strane ne. Sta da vam kazem, ja sam mu kolegica, on meni sve. Ali dobro mi je i ovako, koliko god da boli, moje srce lupa kad je tu, kad mu cujem glas, kad osjetim njegov dodir…. Za mene bolji nema, i tu je kraj. I nema veze, ne mora me nikad voljeti bitno mi je da ga imam, pa makar i ovako….